Horizont

Kada će smak sveta ?

Smak | Članak je pročitalo 6415 čitalaca.

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju.

U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka.

Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka.

Na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde - gde se on eventualno bude preselio.

End

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija
se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju.

U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.


Expanding UniverseUniverzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače" i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

Universe

Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao
(i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima.
Ali to je tema za neku drugu priču.

Heat Death
Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj - znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina,
onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma - što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi... koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu.

Glavni događaji tekli bi otprilike ovako:

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj)
većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde.

Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš
da besciljno lutaju.

Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati.

Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi.

Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku.

Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti
sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka - džinovska crna rupa.

Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama.

U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja,
one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

Dark expansion

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate.

Ali to nije kraj priče.

Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina,
a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti.

Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne"). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve.

Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine.

I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja.

Ostaje još samo da i samo vreme stane.

Bigcrunch

Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira,
ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u
rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete.

To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog
ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju.

Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina),
ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Smak života na Zemlji, u celosti

Sun colapseŽivot će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima - takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte ("vlažni" zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana.

Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario:

U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega.

Smak čoveka

Comet impact on Earth
Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.


To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd.

Ali ni ovo nisu najveće opanosti.

Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću
može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu.

Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć.

Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne.

Nuclear bomb testTe opanosti se odnose na „igranje" sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka.

Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Izvor:
Autor: Aleksandar Zorkić.
Člank je objavljen u časopisu Astronomija broj 20.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Komentari

  1. Tvrdi se da NASA krije tacne podatke o smaku sveta...Poglavica maja je rekao da maje nisu prorekle da ce biti smak sveta 21.12.2012 nego da ce nesto veliko doci na zemlju citao sam knjigu pa znam sve...

    Autor kalenic02 — 20. Apr 2012.

  2. zasto se onda kaze da ce smak sveta da bude21.12.2012.g.ja u to neverujem....

    Autor marijana milutinovic — 14. Okt 2012.

  3. ne verujem!!!

    Autor sunce — 02. Dec 2012.

  4. vi pricate nesto glupo jer sak je 21.12.2012god. 5000miliona 2012 godine a ne ove ako to neznate . Zato sve gracane koji citaju ovo nije istina ali istina je da ima smak svjeta tako da znate a za smak svjeta ja ode u njemacku vidimo se 2013 godine maja laze u rorocastvu na kamen je upisano 21.12.2012 petmiliona godina je smak svjeta a naraavno bice rek;isu smak svjeta 2000 i 2011 i sada 2012 lazu smak je 20012 e tad je smak eto toliko od mene

    Autor nikola — 04. Dec 2012.

  5. ŠTA VI SER3ETE NIKAD NEĆE BITI SMAK SVETA! O.o

    Autor nada stanisavljev — 27. Jul 2013.


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Pokreće LifeType zahvaljujući servisu blog.rs. © 2011-12. Horizont. Sva prava zadržana.
Sve informacije predstavljene na ovoj prezentaciji su informativnog karaktera i neobavezujuće u bilo kom pogledu.
Autor prezentacije ne odgovara za tačnost objavljenih informacija, kao ni za bilo kakvu nastalu štetu.