Horizont

Jedne noći, veliki naučnik proveravao je svoj novi pronalazak.
Odmah potom usledila je snažna eksplozija u Tunguziji, u dalekom Sibiru.
Zatečen odgovornošću Tesla je doneo odluku da zaboravi na ovaj uređaj.

O Teslinom tajnom oružju ili "zracima smrti" već godinama se pletu špijunske, naučne, šarlatanske i laičke mreže.


Pa ipak je čitava ta teorija, zbog nedostatka pouzdanih podataka, i dalje nejasna.

Zna se da je Tesla eksperimentisao ovakvim oružjem i o tome je ostavio neke naznake.


Postoji priča po kojoj je Tesla, jedne noći, 1908. koristeći toranj u Vardenklifu
(Wardenclyffe Tower) pokušao da ih koristi, ali ne sa namerom da ih proveri kao oružje.


U to vreme, Robert Peary je krenuo u svoj drugi pokušaj osvajanja Severnog pola. Navodno, Tesla je obavestio ekspediciju da će pokušati da sa njima nekako stupi u kontakt. Njih je zamolio da zabeleže sve što se bude dogodilo u dogovoreno vreme.


Prema ovoj teoriji, u noći 30. juna, u pratnji svog sekretara Džordža Šerfa (njegov sin, Džordž Šerf mladi, jednom prilikom se obratio FBI, nudeći na raspolaganje svoju malu arhivu Teslinih dokumenata). Tesla je sa Vordenklif tornja usmerio talasni top preko Atlantika ka mestu na Arktiku, nešto zapadnije od proračunatog položaja Pirijeve ekspedicije.

KATALIZMA U SIBIRU

Tesla je pažljivo da prati sve izveštaje o ekspediciji, očekući da će biti pomenut i neobičan događaj, ali od "čuda" ni pomena. Tesla se već pomirio sa porazom kada je stigla vest o snažnoj eksploziji u Tunguzijiskim bespućima Sibira.

Uništena je ogromna površina šuma (oko 200.000 hektara), a eksplozija koja se čula na preko hiljadu kilometara, bila je ravna eksploziji 10 do 15 megatona TNT. Tek dvadesetak godina kasnije jedan naučni tim je došao na lice mesta da eventualno utvrdi uzroke razaranja. Međutim, i pored ogromne pustoši, svih pratećih svetlosnih i zvučnih efekata, nije otkriven ni jedan jedini trag koji bi ukazao šta se stvarno dogodilo i taj dosije i danas stoji širom otvoren.


Prvi je na mesto događaja došao sovjetski naučnik, profesor Leonid Kalik. Kasnije, 1946. vodeći Sovjetski akademik, Aleksandar Kazancev, zaključio je da se ovde dogodila atomska eksplozija, na oko dva i po kilometra iznad tla "verovatno zbog kvara nekog NLO objekta". Potom je, 1958. istraživanje započeo još jedan eminentan Sovjetski naučnik, profesor Aleksej Zolotov. On je konačno ostao na teoriji o NLO-ima i zakleo se da se neće obrijati dok ne obezbedi valjane dokaze. Nažalost, oktobra 1995, kada mu je brada prešla preko pojasa, Zolotova je ubio neki religiozni fanatik, koji je tvrdio da je eksplozija bila Božja opomena.

U međuvremenu, 1976. Kazancev je došao do 1,5 kilograma teškog komada metalne, srebrnkaste legure, pronađene na obalama Sibirske reke Vaška. "Neobična legura sastavljena je od 76% Cerijuma, 10 % Lantana i 8% Niobiuma. Takva legura se ne može napraviti nama poznatom tehnologijom", rekao je Kazancev.

Danas je i dalje u opticaju zvanično tumačenje da je eksploziju izazvao ili meteorit ili delovi komete, mada nikada nije pronađen krater na mestu sudara ili bilo kakvi mineralni ostaci nebeskih objekata.

PISMO VILSONU

Prema nekim izvorima, Tesla je potvrdio da je zaista izazvao ovaj incident, zahvaljujući se bogovima što niko nije nastradao. Tada je, shvativši pred kakvom je odgovornošću, odlučio da zauvek rastavi i zaboravi na uređaj za emisiju "zraka smrti". Šest godina kasnije, u osvit Prvog svetskog rata, ipak se ponovo setio oružja. Pisao je tadašnjem predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, sa predlogom da rekonstruiše uređaj, ali pod uslovom da se iskoristi samo u odbrambene svrhe. Verovao je da bi sa takvom pretnjom zaraćeni narodi morali pristati da odmah uspostave trajan mir. Nekoliko dana kasnije dobio je samo formalno pismo zahvalnosti od predsednikovog sekretara. Tako ni smrtonosno oružje nikada nije obnovljeno, bar ne s Teslinim odobrenjem.



Pred kraj rata, 1917. Tesla je uputio Ministarstvu odbrane SAD još jednu ponudu. Predlagao je da se po njegovom projektu podigne stanica za emisiju 'istraživačkih talasa energije', koja bi omogućila da se precizno odredi položaj neprijateljskih aviona u vazduhu.

Njegov plan je, sa nevericom i podsmehom odbijen. Četvrt veka kasnije, pronalazak identičan Teslinim 'istraživačkim talasima' dobio je ime 'radar' i imao je odlučujuću ulogu u pobedi saveznika.

Malo je poznato da je Tesla, godinu dana pre Tunguske eksplozije, u nekim tabloidima već bio optužen za sličan incident: Tajanstveno potapanje francuskog broda 'Lena'. Brod je, 1907, zaista potonuo pod misterioznim okolnostima, a kako je Tesla neposredno pre toga oglasio da je tako nešto u stanju da učini, učinilo se logičnim da je i "Lena" jedna od Teslinih žrtava.

SUPER TAJNA MORNARICE

Iz svih ovih priča, istraživanja i nagađanja o Teslinim ostvarenim i neostvarenim projektima, decenijama već izrasta čitava mitologija o nestanku njegovih najvažnijih rukopisa, kao i teorija da je Tesla ubijen, jer je po ukusu Američkih vladinih agencija uvek bio naglašeno nekooperativan. S druge strane, Tesla je bezbroj puta ukazivao kakve opasnosti kriju neki od njegovih projekata, a prijateljima je govorio o svojim strahovima da njegovi projekti ne dođu u pogrešne ruke.

Tokom 1943. u Američkoj mornarici se radilo na tajnom eksperimentu (Philadelphia Experiment), koji je i dugo godina kasnije bio poznat samo nekolicini ljudi, a oni koji su u njemu učestvovali nisu ni znali šta im se dogodilo.

Od kada je Stiven Hoking objavio da je putovanje kroz vreme teorijski moguće, tom pričom su počeli da se bave naučnici i ufolozi, novinari i autori pisama čitalaca. Grozničavo je započela pretraga kroz stare arhive da se pronađe zlatna žica koja bi dovela do "nepobitnih" dokaza da je novi lav teorijske fizike imao potporu i u svojim velikim prethodnicima. Onima koji su se dosetili da još jednom pregledaju dokumentaciju o legendarnom "Filadelfijskom eksperimentu" složio se i poslednji delić mozaika.



Kako za sada, naravno, ne postoji nijedan dokaz putovanja kroz vreme, za ovu svrhu poslužilo je nešto što najviše podseća na dokaz: Delo i ime nedodirljivog autoriteta. U slučaju zlosrećnog razarača USS Elridž, steklo se i jedno i drugo.

Nikola Tesla - Tunguska Invazija

U proleće 1908. u ezoterijskim krugovima se pričalo da se očekuje neka globalna katastrofa.
U prirodi se 26-tog marta 1908. na nebu počelo pojavljivati neobično svetlo koje se primećivalo iznad Severne Amerike, Atlantika, Europe i Rusije. Sve je to unosilo zabunu u naučnim krugovima. U novinama su izlazili članci o neobičnim užarenom svetlećim kuglama koje su šarale nebo diljem Europe, centralne Azije, iznad Sibira i Kine. Na nebu su se pojavljivali neobični svetlosni fenomeni, pojavljivale su se duge bez prisustva kiše. Oko sunca su se pojavljivali brojni oreoli. Očekivalo se nešto strašno... Evropom su lutali propovednici predviđajući smak sveta. U raznim sektama dešavala su se samoubistva i ritualna žrtvovanja.

Ranog jutra 30.08. 1908 u 7:40, svu tu napetost prekinula je strahovita eksplozija u Sibirskoj tajgi na gotovo nenaseljenom području između Jeniseja i Lene, poznatom kao Tunguska oblast, ljude je zahvatio strah.


Eksplozija je zahvatila površinu od 2000 m². Pokošeno je bilo oko 80 miliona stabala,
koja su bila posečena poput trske, a skoro sva stabla su ležala radijalno,
sa vrhovima okrenutim od centra događaja.

Ovo je bila najjača eksplozija koja se ikada desila na zemlji. Stručnjaci su procenili da je eksplozija bila jačine 2000 bombi bačenih na Hirošimu. To Sibirsko područje je bilo izuzetno slabo naseljeno, no ipak je bilo ljudi, lokalnog stanovništva. Srećom nije bilo žrtava.


Prvobitno se mislilo da je pao meteorit. Međutim, kada su došli na teren, na centralnom mestu eksplozije naučnu ekspediciju čekalo je iznenađenje. Nije bilo nikakvog kratera, niti su pronađeni bilo kakvi delovi nekog nebeskog tela. Dakle otpala je mogućnost da je pao meteorit. Poslije se onda pomislilo da je pala neka kometa, smesa ledenih blokova sa kozmičkom prašinom koja je eksplodirala na visini od oko 10 km. i da zato nema kratera.

No... Odpala je i ta hipoteza, jer ledeni blok nije u stanju da leti stotine kilometara kroz guste slojeve atmosfere, jer zbog trenja kometa bi bila uništena još na početku puta.

Naučnici su mislili da se geo-fizičkom hipotezom može objasniti Tunguska eksplozija, ali ni to nije dolazilo u obzir sobzirom da tom hipotezom nisu mogli objasniti optičke anomalije i razne svjetleće pojave na nebu koje su se dešavale nekoliko mjeseci pre Tunguske eksplozije,
i koje su jasno povezane s njom.

 

Komunikacija sa lokalnim stanovnicima Evenekima, ili kako ih još zovu Tunguzi, bila je otežana. Ruski naučnik, Vladimir Kovalyonok, astronom i veteran tunguske istraživačke ekspedicije, stekao je dojam da su meštani odmah, već u prvim godinama kada je došla Kulikova ekspedicija, znali za neka mesta gdje su pali dijelovi kozmičkog tela, ali su to krili.

Međutim, u jednom razgovoru meštani su mu rekli da palo telo traže na pogrešnom mestu. Vladimir priča da su njihovi šamani zabranjivali lokalnom stanovništvu da pokazuju ekspediciji mjesta gdje su pali delovi kosmičog tela, jer te pronađene delove smatraju nebeskim, svetim metalom.



Naučnici su tada shvatili da su bili opčinjeni epicentrom eksplozije i oborenom šumom s toga su došli do ideje da je neko nebesko telo, agresor kako su ga rusi nazvali, ipak palo na Zemlju, ali da je misteriozno eksplodiralo iznad zemlje, tako da su delovi mogli odleteti na desetine i čak stotine kilometara udaljenije od epicentra eksplozije.

Kako je onda došlo do eksplozije kad ni kometa ni meteorit ne eksplodiraju samostalno?

Nametalo se rešenje da je kozmičko telo bilo pogođeno od nekoga, ali od koga?



Tunguska eksplozija delo je jednog čovjeka: Genija rezonance, Nikole Tesle.