Ep o Gilgamešu. Treća ploča.
Ep o Gilgamesu
| Članak je pročitalo 2208 čitalaca.
KNJIGA O KRALJU URUKA KOJEG ZOVU GILGAMEŠ
Ploče I-VI. Ploča treća.
126. Enkidu uđe u sjajnu kraljevu dvoranu.
127. Njegovo srce je teskobno i leprša kao ptica nebeska.
128. On čezne za stepom i poljskim životinjama.
129. Glasno jadikuje i ne da se zadržati, opet se žuri iz grada u divljinu.
130. Gilgameš je žalostan, jer je otišao prijatelj.
131. On se diže, sakupi najstarije iz naroda, podiže ruku i reče knezovima:
ČUJTE ME, MUŽEVI, I POGLEDAJTE ME!
JA, JA ŽALIM ZA ENKIDUOM,
JA, JA PLAČEM ZBOG NJEGA.
KAO NARIKAČA DIŽEM JADIKOVKU.
ŠTA ĆE MI RATNA SEKIRA O BOKU, TOLJAGA U RUCI, MAČ O POJASU,
RADOST U OČIMA, SVEČANA ODEĆA KOJA MI OBUHVATA TELO
ŠTA ĆE MI SVE TO?
PODIGAO SE DEMON I SVU MI RADOST ZAGORČAO.
OTIŠAO JE ENKIDU, MOJ PRIJATELJ,
NAPOLJU JE MEĐU POLJSKIM ŽIVOTINJAMA.
ON PROKLINJE SVETU ŽENU KOJA GA JE ZAVELA
I USRDNO SE MOLI ŠAMAŠU, BOGU SUNCA.
TREBALO BI DA POČIVA NA ŠARENIM SAGOVIMA
I DA STANUJE U PALATI MENI SLEVA.
SILNICI ZEMLJE TREBALO BI DA MU LJUBE NOGE,
TREBALO BI DA MU SLUŽE SVI LJUDI.
HOĆU DA CEO NAROD TUGUJE ZA NJIM.
NEKA LJUDI NOSE ŽALOBNA ODELA, PODERANA I ZAPRAŠENA.
OGRNUG LAVLJOM KOŽOM JURIĆU PO POLJU,
TRAŽIĆU GA U STEPI.
132. Sam, s uzdignutom rukom, stoji Enkidu u stepi, te proklinje lovca, usrdno se moli Šamašu i viče:
ŠAMAŠU, OSUDI PROKLETO LOVČEVO DELO!
UNIŠTI MU BOGATSTVO,
ODUZMI MU MUŠKU SNAGU!
NEKA GA MUČE SVI DEMONI,
NEKA SE POJAVE ZMIJE,
PRED NJEGOVIM PLAŠLJIVIM KORAKOM.
133. Tako on proklinje lovca, reč mu izvire iz punog srca, a onda ga nešto nagna da prokune i zavodljivu ženu:
HOĆU DA TI ODREDIM SUDBINU, ŽENO!
NE BILO KRAJA DANIMA TVOGA ŽIVOTA!
NEKA MOJE KLETVE STOJE NAD TVOJOM GLAVOM!
NEKA TI ULICA BUDE PREBIVALIŠTE, A SAN UGAO KRAJ ZIDA.
NEKA TI NOGE UVEK BUDU UMORNE I RANJAVE.
PROSJACI, ODBAČENI, IZOPŠTENI UDARAĆE TE PO OBRAZIMA.
TRPIM GLAD I ŽEĐ ME MUČI.
ZATO ŠTO SI U MENI PROBUDILA ŽUDNJU, A JA HTEO DA JE UPOZNAM,
ŠTO SI ME S MOG POLJA ODVELA U GRAD, BUDI PROKLETA!
134. Reči njegovih usta čuo je Šamaš, bog žarkog podnevnog sunca.
ENKIDU, PANTERU STEPE, ZAŠTO PROKLINJEŠ SVETU ŽENU?
ONA TI JE DALA HRANU SA STOLA BOGINJE KAKVU SAMO BOG DOBIJA.
DALA TI JE VINO DA PIJEŠ KAKVO SAMO KRALJ DOBIJA.
DALA TI JE SVEČANO ODELO I POJAS.
SJAJNOGA GILGAMEŠA TI JE DALA ZA PRIJATELJA.
VELIKI GILGAMEŠ JE TVOJ PRIJATELJ.
ON TI DAJE DA POČIVAŠ NA ŠARENIM SAGOVIMA,
DA STANUJEŠ NJEMU SLEVA U BLISTAVOJ KUĆI,
DA TI LJUBE NOGE VELIKANI ZEMLJE I DA TI SLUŽE SVI MUŽEVI.
U GRADU URUKU TUGUJU LJUDI ZA TOBOM,
NOSE PODERANA ODELA, POSUTA PRAŠINOM.
GILGAMEŠ PREBACUJE LAVLJE KRZNO PREKO LEĐA I HITA POLJEM.
ON DOLAZI U STEPU DA TE TRAŽI.
135. Enkidu sasluša reči jakoga boga Šamaša.
136. Pred gospodom svojim bogom, umiri on svoje srce.
137. Oblak prašine zasja u daljini.
138. Šamaš učini da zablista u belom svetlu.
139. Dolazi Gilgameš, lavlje mu krzno svetluca kao zlato.
140. Enkidu se vraća s prijateljem u grad.
141. Nove boli obuzimaju Enkiduovo srce.
142. On govori prijatelju šta ga tišti:
TEŠKE SAM SNOVE VIDEO OVE NOĆI, PRIJATELJU MOJ.
NEBO JE URLALO, A ZEMLJA MU ODGOVARALA DRHTANJEM.
SAM SAM SE SUPROTSTAVIO NEKOME JAKOM.
LICE MU JE BILO MRAČNO KAO NOĆ.
UKOČENO JE BULJIO OČIMA.
BIO JE SLIČAN STRAŠNOM PUSTINJSKOM PSU KOJI ŠKRGUĆE ZUBIMA.
KAO JASTREB IMAO JE SNAŽNA KRILA I KANDŽE.
ČVRSTO ME JE ZGRABIO I BACIO U PONOR,
PUSTIO ME DA ZARONIM U STRAHOVITU DUBINU.
TEŽINOM BRDA LEŽALO JE NEŠTO NA MENI
KAO OGROMNA STENA UČINIO MI SE TERET VLASTITOG TELA.
TADA JE PREOBRAZIO MOJ LIK,
A RUKE MI PRETVORIO U PTIČJA KRILA:
'LETI SAMO DUBLJE, DUBLJE U STAN TAME, U IRKALINO PREBIVALIŠTE.
SPUSTI SE U STAN IZ KOGA NEMA IZLASKA ONIMA KOJI SU JEDNOM STUPILI U NJ.
IDI DOLE PUTEM KOJIM NEMA POVRATKA, ČIJI SMER NE SKREĆE NI LEVO NI DESNO!
UĐI U KUĆU ČIJI LJUDI NE TREBAJU SVETLA.
PRAH IM JE HRANA, A BLATO IM JE JELO.
OBUČENI SU U PERJE, S KRILIMA KAO ŠIŠMIŠI I SOVE.
NE VIDE SVETLA, ŽIVE U TAMI.'
TADA SAM STUPIO U PREBIVALIŠTE POD ZEMLJOM.
TU SU STRGNUTE S GLAVA KRALJEVSKE KAPE,
PONIŽENI SU ONI KOJI SU SEDELI NA PRESTOLU
I KOJI SU VLADALI ZEMLJOM OD PRADAVNIH DANA.
U KUĆI TAME U KOJU SAM UŠAO
STANUJE SVEŠTENIK I NJEGOV SLUGA,
STANUJU I SAMI LJUBIMCI VELIKIH BOGOVA,
STANUJE EREŠKIGALA, KRALJICA ZEMLJE I PODZEMNOG SVETA.
PRED NJOM KLEČI PISARICA ZEMLJE,
UTISKUJE KLINOM IMENA U GLINU I ČITA IH.
EREŠKIGALA PODIŽE GLAVU I UGLEDA ME:
'UPIŠI MI I OVOGA!'
ETO TO JE SAN.
143. Gilgameš reče njemu, Enkiduu:
UZMI SVOJ BODEŽ I POSVETI GA ZLOM DUHU SMRTI!
DODAJ TOME SJAJNO OGLEDALO, NEKA GA ONO ODAGNA.
SUTRA ĆEMO ŽRTVOVATI ZLOSLUTNOM SUDIJI UTUKIJU
DA PROTERA SEDMORO ZLIH.
144. Kad je sledećeg jutra granulo sunce, otvori Gilgameš visoku kapiju hrama, iznese sto od elamaku drveta, napuni medom ćup od crvenog kamena, maslacem napuni zdelu iz lapislazulija, postavi sve na sto i ostavi bogu sunca da liže.
Ploče I-VI. Ploča treća.
126. Enkidu uđe u sjajnu kraljevu dvoranu.
127. Njegovo srce je teskobno i leprša kao ptica nebeska.
128. On čezne za stepom i poljskim životinjama.
129. Glasno jadikuje i ne da se zadržati, opet se žuri iz grada u divljinu.
130. Gilgameš je žalostan, jer je otišao prijatelj.
131. On se diže, sakupi najstarije iz naroda, podiže ruku i reče knezovima:
ČUJTE ME, MUŽEVI, I POGLEDAJTE ME!
JA, JA ŽALIM ZA ENKIDUOM,
JA, JA PLAČEM ZBOG NJEGA.
KAO NARIKAČA DIŽEM JADIKOVKU.
ŠTA ĆE MI RATNA SEKIRA O BOKU, TOLJAGA U RUCI, MAČ O POJASU,
RADOST U OČIMA, SVEČANA ODEĆA KOJA MI OBUHVATA TELO
ŠTA ĆE MI SVE TO?
PODIGAO SE DEMON I SVU MI RADOST ZAGORČAO.
OTIŠAO JE ENKIDU, MOJ PRIJATELJ,
NAPOLJU JE MEĐU POLJSKIM ŽIVOTINJAMA.
ON PROKLINJE SVETU ŽENU KOJA GA JE ZAVELA
I USRDNO SE MOLI ŠAMAŠU, BOGU SUNCA.
TREBALO BI DA POČIVA NA ŠARENIM SAGOVIMA
I DA STANUJE U PALATI MENI SLEVA.
SILNICI ZEMLJE TREBALO BI DA MU LJUBE NOGE,
TREBALO BI DA MU SLUŽE SVI LJUDI.
HOĆU DA CEO NAROD TUGUJE ZA NJIM.
NEKA LJUDI NOSE ŽALOBNA ODELA, PODERANA I ZAPRAŠENA.
OGRNUG LAVLJOM KOŽOM JURIĆU PO POLJU,
TRAŽIĆU GA U STEPI.
132. Sam, s uzdignutom rukom, stoji Enkidu u stepi, te proklinje lovca, usrdno se moli Šamašu i viče:
ŠAMAŠU, OSUDI PROKLETO LOVČEVO DELO!
UNIŠTI MU BOGATSTVO,
ODUZMI MU MUŠKU SNAGU!
NEKA GA MUČE SVI DEMONI,
NEKA SE POJAVE ZMIJE,
PRED NJEGOVIM PLAŠLJIVIM KORAKOM.
133. Tako on proklinje lovca, reč mu izvire iz punog srca, a onda ga nešto nagna da prokune i zavodljivu ženu:
HOĆU DA TI ODREDIM SUDBINU, ŽENO!
NE BILO KRAJA DANIMA TVOGA ŽIVOTA!
NEKA MOJE KLETVE STOJE NAD TVOJOM GLAVOM!
NEKA TI ULICA BUDE PREBIVALIŠTE, A SAN UGAO KRAJ ZIDA.
NEKA TI NOGE UVEK BUDU UMORNE I RANJAVE.
PROSJACI, ODBAČENI, IZOPŠTENI UDARAĆE TE PO OBRAZIMA.
TRPIM GLAD I ŽEĐ ME MUČI.
ZATO ŠTO SI U MENI PROBUDILA ŽUDNJU, A JA HTEO DA JE UPOZNAM,
ŠTO SI ME S MOG POLJA ODVELA U GRAD, BUDI PROKLETA!
134. Reči njegovih usta čuo je Šamaš, bog žarkog podnevnog sunca.
ENKIDU, PANTERU STEPE, ZAŠTO PROKLINJEŠ SVETU ŽENU?
ONA TI JE DALA HRANU SA STOLA BOGINJE KAKVU SAMO BOG DOBIJA.
DALA TI JE VINO DA PIJEŠ KAKVO SAMO KRALJ DOBIJA.
DALA TI JE SVEČANO ODELO I POJAS.
SJAJNOGA GILGAMEŠA TI JE DALA ZA PRIJATELJA.
VELIKI GILGAMEŠ JE TVOJ PRIJATELJ.
ON TI DAJE DA POČIVAŠ NA ŠARENIM SAGOVIMA,
DA STANUJEŠ NJEMU SLEVA U BLISTAVOJ KUĆI,
DA TI LJUBE NOGE VELIKANI ZEMLJE I DA TI SLUŽE SVI MUŽEVI.
U GRADU URUKU TUGUJU LJUDI ZA TOBOM,
NOSE PODERANA ODELA, POSUTA PRAŠINOM.
GILGAMEŠ PREBACUJE LAVLJE KRZNO PREKO LEĐA I HITA POLJEM.
ON DOLAZI U STEPU DA TE TRAŽI.
135. Enkidu sasluša reči jakoga boga Šamaša.
136. Pred gospodom svojim bogom, umiri on svoje srce.
137. Oblak prašine zasja u daljini.
138. Šamaš učini da zablista u belom svetlu.
139. Dolazi Gilgameš, lavlje mu krzno svetluca kao zlato.
140. Enkidu se vraća s prijateljem u grad.
141. Nove boli obuzimaju Enkiduovo srce.
142. On govori prijatelju šta ga tišti:
TEŠKE SAM SNOVE VIDEO OVE NOĆI, PRIJATELJU MOJ.
NEBO JE URLALO, A ZEMLJA MU ODGOVARALA DRHTANJEM.
SAM SAM SE SUPROTSTAVIO NEKOME JAKOM.
LICE MU JE BILO MRAČNO KAO NOĆ.
UKOČENO JE BULJIO OČIMA.
BIO JE SLIČAN STRAŠNOM PUSTINJSKOM PSU KOJI ŠKRGUĆE ZUBIMA.
KAO JASTREB IMAO JE SNAŽNA KRILA I KANDŽE.
ČVRSTO ME JE ZGRABIO I BACIO U PONOR,
PUSTIO ME DA ZARONIM U STRAHOVITU DUBINU.
TEŽINOM BRDA LEŽALO JE NEŠTO NA MENI
KAO OGROMNA STENA UČINIO MI SE TERET VLASTITOG TELA.
TADA JE PREOBRAZIO MOJ LIK,
A RUKE MI PRETVORIO U PTIČJA KRILA:
'LETI SAMO DUBLJE, DUBLJE U STAN TAME, U IRKALINO PREBIVALIŠTE.
SPUSTI SE U STAN IZ KOGA NEMA IZLASKA ONIMA KOJI SU JEDNOM STUPILI U NJ.
IDI DOLE PUTEM KOJIM NEMA POVRATKA, ČIJI SMER NE SKREĆE NI LEVO NI DESNO!
UĐI U KUĆU ČIJI LJUDI NE TREBAJU SVETLA.
PRAH IM JE HRANA, A BLATO IM JE JELO.
OBUČENI SU U PERJE, S KRILIMA KAO ŠIŠMIŠI I SOVE.
NE VIDE SVETLA, ŽIVE U TAMI.'
TADA SAM STUPIO U PREBIVALIŠTE POD ZEMLJOM.
TU SU STRGNUTE S GLAVA KRALJEVSKE KAPE,
PONIŽENI SU ONI KOJI SU SEDELI NA PRESTOLU
I KOJI SU VLADALI ZEMLJOM OD PRADAVNIH DANA.
U KUĆI TAME U KOJU SAM UŠAO
STANUJE SVEŠTENIK I NJEGOV SLUGA,
STANUJU I SAMI LJUBIMCI VELIKIH BOGOVA,
STANUJE EREŠKIGALA, KRALJICA ZEMLJE I PODZEMNOG SVETA.
PRED NJOM KLEČI PISARICA ZEMLJE,
UTISKUJE KLINOM IMENA U GLINU I ČITA IH.
EREŠKIGALA PODIŽE GLAVU I UGLEDA ME:
'UPIŠI MI I OVOGA!'
ETO TO JE SAN.
143. Gilgameš reče njemu, Enkiduu:
UZMI SVOJ BODEŽ I POSVETI GA ZLOM DUHU SMRTI!
DODAJ TOME SJAJNO OGLEDALO, NEKA GA ONO ODAGNA.
SUTRA ĆEMO ŽRTVOVATI ZLOSLUTNOM SUDIJI UTUKIJU
DA PROTERA SEDMORO ZLIH.
144. Kad je sledećeg jutra granulo sunce, otvori Gilgameš visoku kapiju hrama, iznese sto od elamaku drveta, napuni medom ćup od crvenog kamena, maslacem napuni zdelu iz lapislazulija, postavi sve na sto i ostavi bogu sunca da liže.
